SZS na FB
Izveštaji iz inostranstva
U borbi za prava studenata je najvažnije shvatiti da naša borba u Srbiji nipošto nije izolovana. Oni koji tvrde da studenti svojim buntom protiv bolonjske „reforme“ staju na put nekakvog evropskog ili svetskog razvojnog procesa – ili ne znaju ništa o trenutnoj svetskoj situaciji ili imaju veoma veliki interes u odbrani ovog propalog projekta pošto-poto.
Protesti protiv bolonjske reforme, podgrejani svetskom ekonomskom krizom kojoj se kraj i dalje ne nazire, postali su stvar međunarodne svakodnevice. Na hiljade studenata, svakodnevno maršira gradovima širom sveta, često podržani od strane radničkih sindikata. Ovi protesti se mogu razlikovati po masovnosti ili trenutnim konkretnim zahtevima, ali ono što ih sve spaja je očigledna i nedvosmislena fokusiranost na akutna socijalna pitanja koja pogađaju sve studente podjednako, a čije produbljivanje može dovesti – često već dovodi – do drastičnog ograničavanja dostupnosti visokog obrazovanja najširim društvenim slojevima.
Primera radi, u Belinu je 28. marta na ulice izašlo 55,000 ljudi, radnika i studenata zajedno, ujedinjenih na mnogo široj platformi – borbi protiv ekonomske krize i pokušaja lokalne političko-poslovne elite da teret krize svali na pleća masa.
Istog dana je u Austriji preko 15,000 ljudi izašlo na ulice, u združenom protestu radničkih sindikata, među kojima su bili i prosvetni radnici, studentskih organizacija i levičarskih grupa. Protest je imao jasnu socijalnu i političku liniju, sa sloganom „necemo da plaćamo vašu krizu“, uperen protiv koalicione vlade socijaldemokrata i konzervativaca.
Još jedan primer zajedničkih akcija omladine i radnika, u odbranu zajedničkih interesa, je i protest oko 35,000 ljudi u Londonu, uperen protiv eksponenata „elite“ okupljene na samitu G20. Pod sloganom „Stavimo narod na prvo mesto“ radnici i studenti su se suočili sa nasiljem policije, pokušavajući da izraze svoj protest i svoje nepoverenje u trenutne vladajuće strukture, u kojima su prepoznali glavne krivce za svetsku ekonomsku krizu.
Slični protesti su se održavali i u Irskoj još od početka ove godine. Najmasovniji protest je svakako bio onaj 21. februara, kada je ulicama Dablina marširalo oko 200,000 ljudi. Pored stalnih protestnih marševa, u Irskoj su se radnici odlučili da krenu i korak dalje, organizujući blokade fabrika koje su najavljivale masovna otpuštanja. Te blokade su naišle na veoma široku podršku svojih lokalnih zajednica.
Protesti nisu samo evropska pojava. Među najradikalnijima van Evrope su svakako protesti iranskih studenata na Teheranskom univerzitetu, koji je postao centar artikulacije masovnog nezadovoljstva položajem radnika i studenata u iranskom kapitalizmu. Studenti Teheranskog univerziteta se već duže vreme na socijalnim osnovama organizuju protiv iranskih vladajucih elita, koje svoje izrabljivanje iranskih radnika i studenata pravdaju božanskim mandatom i ideologijom islamskog fundamentalizma. Sukobi studenata sa policijom su nedavno izbili zbog pokušaja vlasti da u propagandnom manevru skrene pažnju masa sa realnih društvenih problema na patriotske iluzije, premeštajući posmrtne ostatke poginulih u iračko-iranskom ratu u Park Teheranskog univerziteta. Studenti su pokušali da zaustave ovaj medijski cirkus protestvujući pod parolama „Dole Talibani i u Kabulu i u Teheranu“, „Poginuli su izgovor za sadašnju diktaturu“ i „Oružje, tenkovi i basidži (iranska tajna policija) nemaju više svrhe“. Kao posledica sukoba, u bolnici je završilo oko dvadeset studenata, dok je šezdeset lakše povređeno, a oko sedamdeset je uhapšeno.
Kao što smo prethodno napomenuli, karakter i radikalizacija ovih protesta može varirati u zavisnosti od težine lokalnih akutnih problema, kao i snage studentskog i radničkog pokreta u pojedinačnim zemljama. Dovoljno je osvrnuti se na masovne proteste i univerzitetske okupacije u Grčkoj koje su otpočele krajem prošle godine. Međutim, ono što je važno uočiti jeste da je, bez obzira na lokalizovane povode protesta, osnovni uzrok revolta u svim zemljama rastuće siromaštvo i društvena nejednakost, koja se manifestuje i u nizu univerzitetskih „reformi“ koje čine studiranje sve manje dostupnim i izvodljivim za studente iz siromašnijih društvenih slojeva.
Iskustva protesta u drugim zemljama nam pokazuju da nismo sami sa svojim problemima, kao i da problemi kroz koje prolazimo nisu samo naši. Takođe, upozoravaju nas na to da problemi neće nestati sami od sebe, niti će biti volšebno rukom odnešeni od strane onih koji su se proglasili „nadležnima“. Borba protiv elitizacije fakulteta i ekonomske krize u Srbiji je nužna, a može se voditi jedino putem masovnog organizovanja studentske populacije u protestne akcije protiv reformi koje su se već pokazale kao neuspešne i štetne.
Filip Šaćirović
Komentari