SZS na FB
Bankrot.
Ulazimo u još jednu krajnje neizvesnu etapu nečega što se pre četiri godine zvalo “proces bolonjske reforme”. Sada više niko ne zna kako se to zove, niti šta time treba da se postigne, niti bilo šta drugo. Jedino što je kristalno jasno i vidljivo na prvi pogled jesu tri činjenice: neko se u ovom metežu opako novčano ovajdio; u srpskom visokoobrazovnom sistemu vlada potpuni haos i dezorganizacija; i konačno – sve manje ljudi je u stanju da plati i izdrži suludi finansijski ritam svog studiranja.
Nećemo čak više ni trošiti reči na sve pojedinačne probleme na fakultetima: na neupisane godine, na neispunjena obećanja da niko neće trpeti, na neplaćene ili plaćene bodove, na “potpisane ugovore o studiranju” (!), na učionice koje ne ispunjavaju standarde, na vecee iz XIX veka, na bahatost i osionost službenika, na nedostatak profesorskog kadra... Školarine iz godine u godinu postaju sve veće, uslovi sve bedniji. Izgledi za iole održiv plan o životu u ovoj zemlji su iz dana u dan sve tanji.
Naše ministarstvo prosvete, kao i svaka druga korumpirana politička bulumenta u ovoj zemlji – nema nikakav plan. 31. marta u Novostima se pojavio članak u kome se navodi da “Univerzitetska zajednica najavljuje generalni štrajk zbog odluke Vlade Srbije da fakulteti 40 odsto sopstvenih prihoda uplaćuju u državnu kasu. Akademska javnost je ogorčena odnosom države prema visokom školstvu, ocenjujući najnoviji potez kao očajnički i priznanje da je država pred bankrotom”.
Isti ovaj decenijski prorektor za finansije, uvaženi gdin. Medojević, koji je 2007. studente u protestu nazivao najrazličitijim pogrdnim imenima, sada kaže da najnoviji potez Vlade “predstavlja ludost”, ističući da je u tom slučaju “najbolje ukinuti državne fakultete”.
On dodaje da su univerziteti i fakulteti u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji i da će ovo samo povećati novčane teškoće. Pa Medojeviću, samo da te podsetimo, pre dve godine u ovo vreme ti si trubio o tome kako mi kao studenti smemo da se bunimo protiv ovakvog stanja u školstvu “dok se rešava pitanje Kosova i formira nova vlada”.
Mi smo tada upozoravali na iste ove stvari koje sada pominješ. U međuvremenu si počeo da krivicu svaljuješ na državu i na to kako ona “ne ispunjava u potpunosti svoje obaveze prema Univerzitetu”, da bi sada svi konačno mogli da se uvere u stepen haosa koji vlada među svima vama. Sada kada zaista više nema nijedne njive ili stana da se proda, slamarice da se otvori ili strica iz Austrije da se zamoli za kratak zajam – sada pričaš na sva usta o lošem stanju u visokom obrazovanju. Užasno licemeran potez i trebalo bi da ćutiš.
Da stvar bude luđa, nekoliko dana kasnije pojavilo se reagovanje Vlade Srbije u kom se tvrdi da neće biti nikakvih stvari tog tipa i ne samo to – već i da visokoobrazovni sistem Srbije nije ni u kakvom problemu. Kome verovati, velika je dilema sada. Najsigurniji izbor je, svakako – nikome sa te strane.
Što se rektora tiče, za njega ne moramo da brinemo. On zaista retko kad i progovara, ako se razbudi do podneva. Oni, dakle, da zaćute, a mi da dignemo glas, jer naš novac, naš trud i naše vreme odlaze nikuda!
U trenutku kada država priznaje da ulazi u recesiju, fakultetske uprave izglasavaju nova podizanja cena školarina (šta drugo uopšte i znaju da rade?!). Dok su otpuštanja svakodnevna pojava, dok novih radnih mesta nema nigde, dok se sve manje plate ponovo neredovno isplaćuju, lepo bi bilo još jednom čuti licemeran predlog o podizanju kredita za otplatu školarina. Podizanje kredita u sred kreditne krize?
Jasno je da u ovoj situaciji postoje dva izbora.
Prvi je ovaj lakši, reklo bi se da su mu beogradski studenti dosta skloni, a on se bazira na principu “sedenja skrštenih ruku i čekanja da neko drugi nešto uradi, pa ako uradi – dobro, a ako ne uradi ispao je lud što je uopšte išta i pokušavao”.
Jasno je da prvi ne iziskuje truda i cimanja, zato je dosta zgodan i privlačan na prvi pogled. Ali na nekoliko potonjih pogleda, ovakav stav će nas samo odvesti pred klanicu – bez borbe. Bez obzira na to da li smo na budžetu ili samofinansirajući, iz Beograda ili iz unutrašnjosti, bez obzira da li nam je mama prevodilac u konzulatu ili čistačica – sa ovim stavom svi gubimo i pasivno podržavamo ovaj haos u kome se preko naših leđa neko bogati.
Drugi izbor bi bio malo teži i bazirao bi se na principu “samo složno, istrajno i jedinstveno možemo da pokušamo da u ovoj zemlji stvorimo obrazovni sistem koji zaslužujemo”.
Obrazovni sistem koji ne bi isključivao ogroman deo mladih iz visokoobrazovnog sistema jer nemaju mogućnosti da plate te basnoslovne svote, obrazovni sistem u kom bi studenti učestvovali aktivnije i koji bi ih se ticao mnogo više od ovoga što imamo sada, obrazovni sistem koji ih neće tretirati kao kupce dobara ili korisnike usluga, već kao ljude koji su tu da se obrazuju, obrazovni sistem koji neće biti korumpirana piramida sastavljena od sitnih politikantskih intriga i koji pojedincima služi kao njihova lična prćija... mogli bi ovako do sutra.
Organizujmo se i iscimajmo se na svojim fakultetima. Što pre to uradimo, lakše ćemo moći da se suprotstavimo onome što dolazi.
Ako prorektor za finansije najuglednijeg univerziteta u zemlji kaže da je stanje u visokom obrazovanju Srbije “katastrofalno”, na šta to zaista liči pitamo se?
Fakulteti zavise od nas, mi ih plaćamo, mi ih pohađamo, oni su tu radi nas, ne mi radi njih i što pre to shvatimo i počnemo da se ponašamo u skladu sa tim, pre ćemo naći način da izađemo iz ovih ćorsokaka koji nam na godišnjem nivou uzimaju milione dinara i previše nerava.
Redakcija
Komentari