Početkom januara ove godine na oglasnoj tabli Fakulteta muzičke umetnosti osvanuo je naslov „Konkurs za svečanu pesmu Univerzijade 2009“. Na tri lista A4 formata detaljno su bila objašnjena pravila konkursa, navedeni su članovi žirija, kao i rokovi za predaju radova (5. februar), odnosno objavljivanje rezultata (15. februar ove godine). Ukoliko pak studentima nije bilo dovoljno to što im se pruža šansa da na Univerzijadi ovim putem predstavljaju svoju zemlju, a između ostalog i sebe, dodatno ih je mogla privući želja da osvoje jednu od tri novčane nagrade: nagrada za najbolju kompoziciju iznosila je 90 000 dinara. Ceo ovaj dokument izložen na oglasnoj tabli bio je krunisan potpisom rektora Univerziteta umetnosti, prof. Čedomira Vasića. Studentu koji se odlučio da se prijavi na konkurs ostalo je samo da iz biblioteke preuzme tekst pesme (izabran na posebnom konkursu), prione na rad i da se pomiri sa činjenicom da će nekoliko ispita morati da odloži za sledeći, aprilski ispitni rok.

Iskren da budem, ni u jednom momentu nisam pomišljao na to da bi sa konkursom moglo biti ikakvih problema; zaboga, pa to je Univerzijada, a mi kao narod smo se u poslednje vreme (čini mi se) jako dobro pokazali kao organizatori različitih međunarodnih manifestacija. Predao sam rad i čekao. Naravno, ispao sam naivan. Nimalo nije lep osećaj kada čekaš informaciju dva meseca i nije ti jasno kako je moguće da niko neće da se udostoji da te bar obavesti o tome šta se dešava, zašto rezultati kasne i da li će ih uopšte biti. Pritom osećaš odgovornost prema devojci koja ti je, odvojivši svoje vreme, pomogla da za konkurs snimiš njen vokal, a tokom ta dva meseca ne možeš ništa drugo da joj kažeš osim toga da ne znaš šta se dešava. Jednog dana samo pročitaš u novinama da je napisana himna Univerzijade i da je njen kompozitor Aleksandar Simić, koji nema pravo učešća na spomenutom konkursu. Kada sam konačno uspeo da stupim u kontakt sa jednim od članova žirija, sastao sam se sa njim u nadi da će mi za sve ovo dati objašnjenje. Rekao mi je sledeće:
Organizatori Univerzijade su (usmeno) naložili Univerzitetu Umetnosti da raspiše ovaj konkurs. Nedugo nakon isteka roka za objavljivanje rezultata, jednostrano su raskinuli saradnju sa Univerzitetom, pod izgovorom da im se tekst pesme ne sviđa. Nije mi jasno zašto to ranije nisu rekli njihovom predstavniku (inače jednom od članova žirija koji je taj tekst izabrao). I tekst i muziku naručili su Aleksandru Simiću. Radovi koji su pristigli u Univerzitet umetnosti ostali su neotvoreni. Kada je cela ova stvar preko novina postala dostupna javnosti, organizatori su izjavili da su dobili samo dva rada, koji pritom nisu bili upotrebljivi. Voleo bih da mi kažu od koga su te radove dobili, s obzirom na to da radovi koje su studenti poslali na konkurs i dalje stoje neotvoreni u zgradi Univerziteta umetnosti.

Beograd ove godine dočekuje studente iz celog sveta. Nadajmo se da će se prema njima odnositi bolje nego prema svojim; ipak ne bismo hteli da nas zapamte kao neodgovoran narod. Sa druge strane, veliki broj vas će, čitajući ovaj tekst, pomisliti da je ovakva situacija u Srbiji normalna, ali postoji omanji problem. Dok god ovo smatramo normalnim, mi ćemo biti nenormalni.